Византијски повез

Византијски повез представља сложену конструктивну целину са посебном логиком израде, суштински различитом од повеза који су у исто време настајали на Западу, а посебно од савремених. Једна од основних особености тог повеза јесте његов карактеристичан облик, са издуженим и равним хрбатом, без попречних ребара каква су уобичајена код западних повеза, као и прошивање књижног блока ланчаним шавом, полазећи од даске, у две засебне половине, које су се на крају спајале у једну целину истим концем којим су прошиване.

Разлог оваквог издужења је, с једне стране, оплитање заглавне (капителне) врпце, која је имала и конструктивну и декоративну улогу и протезала се не само дуж ивице повежњака – стране књижног блока где се изводи шивење – већ и једним делом преко корица. С друге стране, издужење хрбата условљено је чињеницом да су корице византијског повеза по ширини и дужини биле истих димензија као и књижни блок, односно да нису имале рубове. Управо рубови на корицама западних повеза омогућавали су смештај заглавне врпце без изазивања издужења хрбата.

Због овакве конструкције, византијски повези су се увек чували положени на доњој корици. Ова врста повеза користила се на српским књигама до краја XВИИ века, а осим у српским земљама, византијски начин повеза књига био је развијен и у осталим источноправославним областима – у Грузији, у Сирији, на Кипру и на другим острвима, у Грчкој, на Светој Гори, у далекој Русији, у манастиру Свете Катарине на Синајској гори; такође је и Јерменија припадала истој култури повеза књига.